Daleke 1950. godine Gita Predić-Nušić i Đurđinka Marković, kao vrsni pozorišni pregaoci, osnovale su Pozorište BOŠKO BUHA, prvo profesionalno pozorište za decu, pod geslom "umetnici za decu". Izborile su se za profesionalni ansambl glumaca i tehnike i za najviđenije pozorišne stvaraoce (Miroslav Belović, Miroslav Dedić, Srboljub Stanković i Bojan Stupica) i kvalitetan i atraktivan repertoar tekstova. Pozorište je raslo i razvijalo se bez uzora i za veoma kratko vreme zadobilo podjednak tretman kao i ostala gradska repertoarska pozorišta, uz načelo "da kroz izazvane impresije zabavi, pouči i oplemeni." Svojom istrajnošću zaslužilo je istu strogost i pažnju kao i ostale profesionalne pozorišne kuće.

Danas, posle svoje dvestopete premijere, sa šezdesetoro zaposlenih, izvede po dvestotine predstava godišnje i primi oko stohiljada gledalaca.

U svojoj pedesetpetoj sezoni postojanja ono je i klasično i moderno sa isprofilisanim repertoarom, i dalje stvara scensku poeziju i čaroliju i svaka predstava kao da je poziv za igru.

Školovalo je ukus mnogih mladih naraštaja, razvijalo im maštu i postepeno približavalo repertoaru velikih "običnih" pozorišta. Odnegovalo je pažnje i ugleda vredan niz pozorišnih stvaralaca: Boška Trifunovića (Bajka o caru i pastiru), LJubišu Đokića (Biberče), Dušana Radovića (Kapetan Xon Piplfoks, Poletarac, Plavi zec), Aleksandra Popovića (Crvenkapa, Snežana, Pepeljuga), Dobricu Erića (Torta sa pet spratova), Miodraga Stanisavljevića (Vasilisa prekrasna, Carev zatočnik), LJubivoja Ršumovića (Nevidljiva ptica, Još nam samo ale fale, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka), Milovana Vitezovića (Beogradosti, Bajka o Vuku i Srbima, Princ Rastko - monah Sava), Stevana Koprivicu (Mali Radojica i Kraljević Marko, Tri musketara, Kad porasteš bićeš ja, Lepotica i zver), Igora Bojovića (Mačor u čizmama, Šargor), Anu Đorđević (Čardak ni na nebu ni na zemlji), Alisu Stojanović (Na slovo na slovo) Juga Radivojevića (Goli Kralj), Dragoslava Andrića (English bukvar)...

Svoj originalni repertoar igralo je na mnogobrojnim gostovanjima i sve te pozorišne bajke kasnije su preuzimala druga pozorišta, školske i amaterske družine.

Najtešnje sarađuje sa Fakultetom dramskih umetnosti i mnogim naraštajima mladih profesionalaca BUHINA scena znači prvu afirmaciju i ulazak u profesionalni pozorišni svet. Predstave su režirali najviđeniji pozorišni reditelji: Momčilo Milošević, Predrag Dinulović, Srboljub Stanković, Miroslav Belović, Miroslav Dedić, Bojan Stupica, Arsenije Jovanović, LJubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Zoran Ratković, Timoti Xon Bajford, Milan Karaxić, Jagoš Marković, Ana Đorđević, Alisa Stojanović, Jug Radivojević...

Poslednjih nekoliko godina, naročito, Pozorište je nastupalo na festivalima i profesionalnim smotrama (Sterijino pozorje, Dani komedije u Jagodini, Festival pozorišta za djecu u Kotoru, Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici, Festival pozorišta za djecu u Banja Luci, Festival ZLATNA PALIČICA u LJubljani, Festival MLIJEČNI ZUB u Zagrebu...) i pobralo mnogobrojne nagrade i za tekstove i za režiju i za glumu, o scenografiji i muzici da i ne govorimo.

Najdraža među poslednjima, VUKOVA nagrada koju smo dobili 2000. godine za izuzetan doprinos u razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru. Pozorište BOŠKO BUHA odavno je nadraslo zadate okvire. Svojim jedinstvenim modelom delovanja zaslužilo je posebnu stavku u velikoj svetskoj pozorišnoj enciklopediji u šest tomova u izdanju Univerziteta Jork u Torontu. Majstori glume na sceni, scenotehničari, radioničari i ostali u Pozorištu sa nesmanjenom snagom i elanom nastavljaju rad na novim predstavama - tri premijere godišnje i stalnih petnaestak predstava na repertoaru. Proširivši svoj rad za decu i mlade na večernjoj sceni BUHA je izvodila klasiku i savremeni tekst, da podsetimo samo na Nušića i Šekspira u vreme kada ih ni velika pozorišta nisu igrala.

Reči jednog od najstrožih kritičara iz doba BUHINE mladosti važi i danas "Prihvatiti se tog posla, nimalo lakog besumnje, velika je i odgovorna dužnost. Ali, svaki napor na tom planu toliko je vredan da se stostruko isplaćuje. Jer, dovoljno je samo jednom prisustvovati bilo kojoj dečjoj predstavi, pa da jedan deo čiste i uzvišene dečje radosti, u susretu sa lepotom scenske fikcije, zapljusne i nas." (Eli Finci).